Neću da budem Rak
autor teksta: Jovana Bogoslovov - tekst objavljen juna 2015.godine, pošalji email: jovanalg@yahoo.com
Neću
da budem Rak. Neću ni podznak u Raku da imam. Daleko bilo, ni Mesec
neću da imam u Raku.
Zašto da ja brinem o svim bližim i daljim članovima porodice dokle god sam živa? Kad kažem brinem, ne mislim materijalno da brinem. To je lako i to hoću. Neću da brinem u pravom smislu te reči. Da bdim nad njima, neću! Zašto da ja budem i mama i tata, i deci i mužu i baki i deki i mami i tati, i bratu i sestri? Jednom rečju, neću da budem majka celom svetu. Zašto da čuvam, skupljam, pamtim, plačem, osećam i predosećam. I neću da mi niko ne veruje u startu, a posle vide da me intuicija nikada ne vara. Neću! Hvala lepo.
Neću da budem Rak. Neću da pamtim ko slon sve što je iko ikada uradio za mene i osećam se dužna do kraja života. Neću da te štitim, branim i kidam kao besni pas, zato jer si moj i jer te volim. Neću da plačem kad mi premine komšija, neću da odbolujem kad me nateraju da se selim. Neću da kukam kao najcrnji kukavac (bar kukala i u tišini) kad me povrediš.
Neću da budem Rak pa da mi svako živ na svetu bude „moj drug, moje dete, moja mama, moja baka, moj deka, moj tata, moj kraj, moja zemlja“, moj ovaj moj onaj...Neću.
Neću da se rasplačem kad ti plačeš i ako te ne znam. Neću da gledam svoja posla i svoju kuću, neću da pozajmljujem i rodu i pomoz Bogu, pa da posle ne znam kako nazad da uzmem svoje. Jer mi svi duguju, a najčešće baš oni najbliži od kojih ne mogu da tražim. Neću da ti vratim kusur, jer svoje ne dam a tudje neću! E pa neću!
Neću da mi najveći poklon bude ŽIVOT i ljubav!
Neću da zbog bilo koga u sred noći skačem da mu spremim „ručkić“, neću da za svaku „budalu“ budem tu kad treba, neću da te zovem sto puta kad si bolestan. Neću!
Neću da čekam plus pedeset stepeni da izadjem iz svoje kućice. Neću da maštam, neću da budem romantična, neću da imam decu, neću da imam rodbinu, neću da skupljam i hranim svaku životinjicu koju vidim.
Neću da gajim cveće, neću da pojim ptice, neću da punim kadu, neću da sanjam i da ne znam da li je java ili je san. Neću!
Dobro, neću onda ni da živim!
Zašto da ja brinem o svim bližim i daljim članovima porodice dokle god sam živa? Kad kažem brinem, ne mislim materijalno da brinem. To je lako i to hoću. Neću da brinem u pravom smislu te reči. Da bdim nad njima, neću! Zašto da ja budem i mama i tata, i deci i mužu i baki i deki i mami i tati, i bratu i sestri? Jednom rečju, neću da budem majka celom svetu. Zašto da čuvam, skupljam, pamtim, plačem, osećam i predosećam. I neću da mi niko ne veruje u startu, a posle vide da me intuicija nikada ne vara. Neću! Hvala lepo.
Neću da budem Rak. Neću da pamtim ko slon sve što je iko ikada uradio za mene i osećam se dužna do kraja života. Neću da te štitim, branim i kidam kao besni pas, zato jer si moj i jer te volim. Neću da plačem kad mi premine komšija, neću da odbolujem kad me nateraju da se selim. Neću da kukam kao najcrnji kukavac (bar kukala i u tišini) kad me povrediš.
Neću da budem Rak pa da mi svako živ na svetu bude „moj drug, moje dete, moja mama, moja baka, moj deka, moj tata, moj kraj, moja zemlja“, moj ovaj moj onaj...Neću.
Neću da se rasplačem kad ti plačeš i ako te ne znam. Neću da gledam svoja posla i svoju kuću, neću da pozajmljujem i rodu i pomoz Bogu, pa da posle ne znam kako nazad da uzmem svoje. Jer mi svi duguju, a najčešće baš oni najbliži od kojih ne mogu da tražim. Neću da ti vratim kusur, jer svoje ne dam a tudje neću! E pa neću!
Neću da mi najveći poklon bude ŽIVOT i ljubav!
Neću da zbog bilo koga u sred noći skačem da mu spremim „ručkić“, neću da za svaku „budalu“ budem tu kad treba, neću da te zovem sto puta kad si bolestan. Neću!
Neću da čekam plus pedeset stepeni da izadjem iz svoje kućice. Neću da maštam, neću da budem romantična, neću da imam decu, neću da imam rodbinu, neću da skupljam i hranim svaku životinjicu koju vidim.
Neću da gajim cveće, neću da pojim ptice, neću da punim kadu, neću da sanjam i da ne znam da li je java ili je san. Neću!
Dobro, neću onda ni da živim!
juna 2015.godine